„Čemu ste se vi nadali kad ste skinuli povez koji je zatvarao ta crna usta? Da će ona početi da vam pevaju slavopojke? Zar ste mislili da ćete onog trenutka kada se podignu te glave koje su naši očevi silom savili do zemlje pročitati obožavanje u njihovim očima? Pred nama su sad uspravni ljudi koji nas gledaju, a ja vam želim da vas, kao i mene, njihov pogled uzbudi. Jer belac je tri hiljade godina uživao privilegiju da vidi a da ne bude viđen. On je bio čist pogled, svetlost njegovih očiju izvlačila je svaku stvar iz njene zavičajne senke, čak i belina njegove kože bila je još jedan pogled, bila je zgusnuta svetlost. Beli čovek, beo jer je bio čovek, beo kao dan, beo kao istina, beo kao vrlina, osvetljavao je svet kao baklja, otkrivao je tajnu i belu suštinu svih bića. Danas ti crni ljudi gledaju nas, a naš se pogled povlači u naše oči. Sada crne baklje osvetljavaju svet, a naše bele glave su još samo mali lampioni koje ljulja vetar…“

Žan-Pol Sartr, „Crni Orfej“ (predgovor „Antologiji crnačke i malgaške/madagaskarske poezije“, prir. Sangor, 1948), u Šta je književnost, Beograd, Nolit, 1984.