„Logika ove scene može da posluži kao prototip nedeljnog ručka jedne relativno uobičajene porodice srednje klase.

Kako se mi u nju uklapamo? Čini se, lako. Možda suviše lako. Izgleda da mislimo ono što mislimo i činimo ono što činimo jer su nas tome naučili naši očevi. Naša društvena povezivanja su odraz naših porodičnih odnosa, jer oklevamo da budemo neposlušni tihim zahtevima naših majki. Volimo na način na koji volimo, jer smo to verovatno naučili od naših ujaka. Od braće i sestara smo naučili da smo naposletku ipak svi braća. Ono što smo naučili od naših baka nije tako lako artikulisati. To je priljubljeno uz vrata lakanovskog «realnog». Naučili smo kako nekog da poštujemo redovno posećujući groblja na kojima počivaju naši dedovi. Nažalost, nismo dovoljno naučili od zlatne ribice i belog labradora. Verovatno bi to bile nikad do kraja savladane lekcije o tome kako da se sretnemo s nekim ili nečim drugim.“

Jelisaveta Blagojević, Politike nemislivog: uvod u ne-fašistički život, Beograd, Fakultet za medije i komunikacije, 2014.