Zar ne bi bilo divno dobiti glavnu premiju na loto-u? Ili nasledstvo od bogatog nepoznatog rođaka? Ili bar kada biste upecali zlatnu ribicu? Životne okolnosti bi se tada izmenile i vi biste morali drugačije da se ponašate. Mnogi bi odustali od pravila koje „ugovor sa sudbinom“ nameće. Ali kada potpišete ultimatum, povratka nema! Naš junak je nije imao ništa ali je imao sve. Živeo je u stanu koji nije bio njegov ali ga nije ni plaćao, nije imao partnera te je samo prema sebi morao da čini ustupke, a prema sebi je uvek bio uviđavan. Nije imao dece, bio je milijarder svog slobodnog vremena, i nije imao poroke ni interesovanja, spavao je mirne duše. Bio je jedan srećan arhivar. Ali je imao sestru. Ona ga je volela i za njega je želela sve ono što je on mislio da mu je nepotrebno. Jednoga dana pristao je da učini sestri i obećao je da će poboljšati svoj životni status. Uzeće kućnog ljubimca! Zlatna ribica je bila željeni optimum. Nije morao čak ni da je upeca. Dolazila je u paketu sa akvarijumom, pumpom, peskom i … magijom. Ribica je govorila i ispunjavala je samo jednu želju. Svakoga dana isporučivala je svome vlasniku izvesnu količinu novca. Nekada nekoliko novčića a nekada nekoliko miliona. Zauzvrat srećni vlasnik mora samo da dobijeni iznos da potroši do u dinar (cent). Zvučalo je lako i naš nesretnik se prihvatio igre. Trošio je nemilice samo da bi sledećeg dana imao prava na ponovni dobitak. Dobio je mnogo, voleli su ga i mrzeli jer je nekada poklanjao a drugih puta bi bio neobjašnjivo škrt. Njemu sve to i dalje nije bilo potrebno ali bio je „upecan“. Rodbina ga je držala na kratkom povodcu nadajući se nasledstvu. Voleli su ga i u kafani gde je sve častio, i u crkvi gde su ga blagosiljali i na ulici gde su mu se svi javljali. Žene su dolazile i odlazile, ali on je i dalje bio sam. Poslednjeg dana, Zlata, njegova ljubimica, nije mu isplatila premiju. Umirao je. Sam i bez ičega. Jedino što je imao bila je ona. Promašio je život. Tak’a tura!