Док су одрастали уз паметне телефоне, друштвене мреже и сталну повезаност, све више припадника генерације З данас прави корак уназад — и враћа се аналогним уређајима. Грамофонске плоче, фотоапарати на филм или такозвани „једноставни телефони“ без интернета поново постају део свакодневице младих, који траже предах од дигиталног света и преоптерећености информацијама. Шта стоји иза овог тренда? Да ли је реч само о носталгији и естетици, или о дубљој потреби за фокусом, аутентичношћу и успоравањем живота? И да ли „повратак аналогном“ заправо представља тихи бунт против алгоритама и сталне онлајн присутности?