fbpx

„Cigani ovde ne mogu više da rade“ – Neformalna ekonomija u Srbiji

Beogradska autobuska stanica (BAS) je bila i još uvek je radno mesto za desetak nosača prtljaga. Da bi tamo mogli da rade, oni su morali da se registruju kao preduzetnici u APR-u, što je proizvelo i obavezu redovnog plaćanja poreza. 

Međutim, oni nisu imali zaključene ugovore sa BAS, čime bi se detaljno regulisali njihove prava i obaveze, pa je njihov posao i rad ulazio u domen neformalne ekonomije. 

Tokom 2019. godine, posle premeštanja dolaznih perona BAS-a, policija i obezbeđenje nosačima prtljaga su onemogućili pristup stanici, staničnom bifeu i drugim servisima na autobuskoj stanici. Ovo onemogućavanje njihovog rada često je bilo praćeno diskriminatornim izjavama kako „Cigani ne mogu da rade“ i kako im je zabranjen pristup stanici. 

Nakon što je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila da je ovakvo postupanje diskriminatorno, praksa na dolaznim peronima BAS donekle je promenjena. 

Međutim, svakodnevni pritisci za nosače postoje kako na njihovom radnom mestu, tako i u životnom okruženju, a najavljena selidba autobuske stanice na Novi Beograd mogla bi da rezultira time da nosači prtljaga ostanu bez ikakvih sredstava prihoda. 

Jedan od nosača prtljaga na BAS-ovoj stanici je Andrija, koji već godinama pokušava da svojim radom zaradi neki dinar, i koji, osim problema u ostvarivanju svog prava na rad, bije bitke i na drugim frontovima protiv rasne diskriminacije. 

U novoj epizodi podkasta Incijative A 11 razgovaramo sa njim o tome kako izgleda njegov (nesigurni), kako sada izgleda rad na autobuskoj stanici i na koji način on vidi položaj Roma u Srbiji.   

Andrija je sa nama podelio male i velike nepravde koje su mu se desile i koje mu se dešavaju zbog boje njegove kože, i uprkos svemu podseća nas na to koliko je „važno biti čovek“.      

Pripremili: Nađa Marković i Danilo Ćurčić