fbpx
Generic selectors
Exact matches only
Search in title
Search in content
Post Type Selectors
Search in posts
Search in pages
Search in posts
Search in pages

Skoro 800.000 ljudi izvrši samoubistvo svake godine. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, suicid je drugi najčešći uzrok smrti osoba uzrasta između 15 i 29 godina, dok su prvi saobraćajne nezgode.

Kada se govori o temama mentalnog zdravlja: gde se tačno krije granica u tome šta je informacija od javnog značaja, a šta je puka jurnjava za klikovima? Kako ovakvo izveštavanje utiče na celu populaciju? Zbog čega mediji posvećuju više pažnje privatnim životima porodica i osoba koje su izvršile samoubistvo – umesto traganju za rešenjima i uzrocima ranije pomenute statistike?

U 96. epizodi podkasta Reaguj, koja je nastala u saradnji sa MentalHubom, razgovaramo o tome kako mediji utiču na mentalno zdravlje, na koji način oni izveštavaju o mentalnom zdravlju i samoubistvu, ali i o tome kakve posledice senzacionalističko izveštavanje o ovim temama može da ima po mentalno zdravlje onih koji prolaze kroz teške periode, po mentalno zdravlje porodica preminulih, ali i po mentalno zdravlje čitave populacije.  

Šefica Odseka za medijske studije i profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Smiljana Milinkov kaže da je tema mentalnog zdravlja nedovoljno zastupljena u medijima. 

“S jedne strane, i mislim da je to nekako najdominantnije, i dalje se problemi mentalnog zdravlja i pitanja uopšte mentalnog zdravlja smatraju nekako nevažnim. Mediji ne pridaju po mom mišljenju dovoljno pažnje. Te teme se nalaze ili u onim segmentima programa ili na onim stranicama gde su neke opuštenije teme, i vrlo često je to taj pristup Kako sebi pomoći u pet koraka; Kako sebi ulepšati dan – a u stvari se radi o vrlo ozbiljnim problemima, mogu da budu vrlo ozbiljni”, navodi ona. 

Čak i kada se o ovoj temi govori, u nju se ne ulazi dovoljno, te ovaj problem bude samo zagreban po površini, smatra Milinkov.

“U toj nekoj, po mom mišljenju, relativizaciji tog opsega tema mentalnog zdravlja, smatram da je suštinski problem da se nedovoljno analizira na koji način i kome građani mogu da se obrate; da nema dovoljno analitičkih, istraživačkih priča. I vrlo često, da, ako osetite da vam nije dobro potražite pomoći. Ali gde da se potraži pomoć? U kakvom stanju su državne zdravstvene ustanove koje su dužne da brinu o mentalnom zdravlju? Na šta nailaze građani kada se obrate? Šta je sa onima koji nemaju dovoljno sredstava da plaćaju privatno psihoterapiju ili odlazak kod psihologa?”, napominje Milinkov. 

Tabloidno i senzacionalističko izveštavanje o događajima koji uključuju ljudsku patnju i bol često je prisutno upravo kada je reč o izveštavanju o samoubistvima. U jurnjavi za klikovima mediji često zanemariju činjenicu da i preminula osoba ima pravo na svoju privatnost i dostojanstvo, kao i njihova porodica.

Psihološkinja Tanja Bokun kaže da senzacionalistički način izveštavanja o suicidu utiče uznemirujuće na čitavu populaciju, a posebno pogađa osobe koje su indirektno ili direktno povezane sa osobom o kojoj se izveštava.  

“Čak mi se desilo da vidim i pokrivena tela, oproštajne poruke i slično. To zaista uznemiruje svakog od nas. Kada je u pitanju osoba koja i sama razmišlja o samoubistvu, to podrazumeva još jedan dodatni pritisak i dodatnu nelagodnost. Moram da kažem da još stanovništvo o kom ne mislimo previše, a koje je jako bitno, su ljudi koji su indirektno ili direktno povezani sa tom osobom. Dakle, govorimo o rođacima, prijateljima, komšijama, koji sigurno prolaze kroz teške trenutke, a ovakav način izbeštavanja tu situaciju dodatno otežava i komplikuje”, ističe Bokun. 

Psihološkinja Instituta za javno zdravlje Vojvodine Marija Rosandić navodi na šta mediji moraju obratiti pažnju prilikom izveštavanja o temama koje su u vezi sa mentalnim zdravljem. 

“Svakako to su poštovanja etičkih principa izveštavanja o bilo kojoj temi, ali nekako se čini da je važno za ovu temu da prvo se postavi pitanje šta javnost dobija tom temom, u kojoj meri se neke infromaciju trebaju i moraju plasirati u javnost. Ja doživljavam da mediji i stručnjaci za mentalno zdravlje treba da budu neka vrsta sagovornika i da mediji mogu i treba da doprinose edukaciji javnosti, da informišu javnost i menjaju njihove stavove, posebno one koji se temelje na nekim mitovima, predrasudama ili informacijama koje nisu utemeljene u psihologiji. Ono što je posebno važno je da mediji mogu da imaju istu tu ulogu zagovaranja za promene na nivou društva – da ti tekstovi uvek imaju neku širu sliku, zato što mentalno zdravlje jeste pitanje javnog zdravlja i celokupnog društva, a ne samo pojedinca”, napominje ona. 

Emisiju su pripremile Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čućković i Sanja Đorđević.