Ova epizoda je presek jedne godine našeg postojanja u kojoj se sve promenilo i skoro ništa nije rešeno. Studentski pokret je pokazao da društvo ima snagu, ali i da snaga bez političkog oblika ne ruši režim sama od sebe. Evropski blok je pokazao da ideja postoji, ali i da ideja bez dogovora brzo postaje još…

EU blok, studentska lista, catch-all koalicija, bezuslovna podrška, cenzus, Đilas, ZLF, Miki, PSG, Savo… Izbori samo što nisu, osim ako nisu; opozicija samo što se nije dogovorila, osim ako se ne raspadne pre dogovora; studenti samo što nisu postali politički subjekt, osim ako i dalje ostanu sveta apstrakcija.

Ova epizoda je zapravo o trenutku kada svako mora da se odredi. Režim između spoljnog pritiska i sopstvenog klijentelističkog blata, opozicija između saradnje i sitnog preživljavanja, studenti između ogromnog simboličkog kapitala i straha da ga pretvore u stvarnu politiku. U Srbiji problem odavno nije manjak podrške, nego manjak oblika.

Orbanov pad jeste lepa vest, ali nije čarobni napitak za srpsku opoziciju. Nije Mađarska pobedila zato što je neko izgovorio magične reči o jedinstvu, nego zato što su postojali ljudi, imena, kampanja i jasan politički proizvod. Kod nas se, po običaju, od tuđeg uspeha prvo pravi mit, pa tek onda analiza.

Kad god režim oslabi, ne traži mir nego novu tenziju. Izbori su mu korisni čak i kad ih nema, jer sama najava već radi posao: diže uloge, ubrzava sukobe, pravi lažne dileme i tera sve ostale da se sapliću jedni o druge. U ovoj epizodi pričamo o tome zašto je možda manje važno pogoditi datum…

Kad policija upadne u rektorat da bi “pronašla” rektora, a predsednik potom objašnjava da je rezultat namestio da izgleda tesno, više nema mnogo smisla praviti se da ovde još govorimo o normalnoj politici. Režim odavno ne vlada poverenjem, nego po principu sile, kontrole medija, i izborne matematike, pa ispada da je stvarnost opet nekako pod…

Naprednjaci su u Areni inscenirali porodični ručak za naciju, a ispalo je da ni scenografija ne može do kraja da sakrije prazninu. Kad vlast mora da popunjava kadar stolovima, šatorima i simbolima “naših”, to je obično znak da više ne upravlja energijom nego utiskom. Režim je i dalje jak, ali sve češće izgleda kao mašina…

Počinjemo od predsednikovog rođendana, bakljada i štafete, jer Srbija. Odatle pravo na Šapića, sat ne radi, kružni tok ne radi, logika ne radi. Tu onda uleće stara boljka: opozicija, studenti, DS, Kreni-promeni, svi u istom loncu, a svako misli da će baš on da izađe čist. Neko čeka pravi trenutak, neko čeka da ga studenti…

Raspisani lokalni izbori. Kratki rokovi, duga tradicija iznenađenja. I taman kad pomisliš da znaš ko je opozicija, pojavi se nova lista “iz naroda” . Model je jednostavan: ne moraš da pobediš, dovoljno je da otkineš 2%. Malo za tebe, taman dovoljno da neko drugi izgubi. U međuvremenu, svi se kunu da se “ne bave politikom”….

Ima protesta. Ima batinaša. Ima kordona i trčanja levo-desno. Ali nema više onog osećaja da smo na ivici nečega velikog. Pričamo o Valjevu, Novom Sadu, Beogradu. O besu koji je realan, ali rasut. O “samoodbrani” koja zvuči hrabro dok je izgovaraš na mrežama, a mnogo manje kad stojiš pred naoružanim kordonom. O šetnjama koje liče…