Dobro do\u0161li u 71. izdanje Georeporta na portalu Velike pri\u010de. U ovoj epizodi se vra\u0107amo Turskoj i samim tim, neizbe\u017eno, Red\u017eepu Tajipu Erdoganu. <\/p>\n<\/p>\n
U poslednjih par godina turski predsednik je izrastao u velikog stratega na geopoliti\u010dkoj sceni. Ta transformacija je koincidirala sa, metafori\u010dki re\u010deno, Erdoganovim „zaljubljivanjem“ u Jerusalim, odnosno ulaskom u borbu za prvog za\u0161titnika Palestinaca i Svetog grada. <\/p>\n<\/p>\n
Da se razumemo, Erdogan nije izmislio ni\u0161ta novo, niti je on motor imperijalnih ambicija Turske. Njegova bravura se ogleda, pre svega, u \u010dinjenici da je prepoznao koincidenciju povoljnog geopoliti\u010dkog momenta i ja\u010danje identitetskog (nacionalnog i verskog) faktora u turskom korpusu, kao i \u010dinjenicu da ve\u0107ina Turaka nije vi\u0161e zagledana u Evropu i nema kompleks koji su nosili kao teret nakon gubitka imperije i poraza u Prvom svetskom ratu. <\/p>\n<\/p>\n
Turgut Ozal, prete\u010da Erdogana, po\u010detkom osamdesetih godina pro\u0161log veka imao je nameru da lansira sinergijsku politiku panislamizma i panturkizma, pokazuju\u0107i javno svoju religioznost i pevaju\u0107i o Turskoj od Kine do Bosne. Otrovali su ga jer je bio kao petao iz Andri\u0107eve pri\u010de, po\u017eurio je jednu deceniju, a Erdogan je stigao na vreme, taman kad treba.<\/p>\n<\/p>\n