Jovana: Ovu epizodu počinjemo malo drugačije i biće drugačija. Jer smatramo da je važno da naglasimo iskustvo Zarije.

Ja sam Jovana Grabež, a vi slušate još jedno izdanje podkasta Umologija. U ovoj epizodi pričamo o problemima u prilagođavanju i težim mentalnim problemima kod tinejdžera koji zahtevaju veću pažnju ili hospializaiju.

Poslušajte ovu epizodu i podelite je svakome kome će biti korisna. Hajde da zajedno pričamo o mentalnom zdravlju i zajedno radimo na destigmatizaciji.

 kratka pauza, malo izdignuta numera “Milano – Driving cars onto Mars”

 Jovana: Danas slušamo Zariju i Jelenu. Doktorka Jelena Srdanović Maraš je specijalistkinja medicinske psihologije psihoterapeutkinja iz ordinacije Krug.

numera se gasi, ističe

A Zariju upoznajemo sada:

Zarija: Ja se zovem Zarija. Imam 15 godina i idem u umetničku školu za dizajn.

Jovana: Zarija želi da podeli sa nama svoje iskustvo i hvala joj na tome. Slušaćete, prošla je kroz razne periode u svom životu.

Priču kreće iz početka, još kao mala.

Zarija: Sve je otprilike počelo, ja sam krenula i kao jako mala da imam probleme, da kažem, psihičke. Sve već jednom bilo oko toga što, ja sam bila jako muškasta i oblačila sam se kao mali dečak i izgledala sam kao mali dečak, imala sam kratku kosu jedno vreme, pa sam opet imala jako dugačku. Prolazila sam kroz razne faze ja sam odrasla sa tri starija brata.

I nekako dok sam odrastala meni je nekako bilo normalno da ja budem muškastija, da ja volim malo groblje, ovo – ono, meni to nekako bilo normalno i prirodno ali, nekako, kako sam krenula u osnovnu školu, to se dosta promenilo. U predškolskom nije bilo ni tol’ko strašno, ali u osnovnoj školi je bilo baš onako, baš sam primetila razliku u tome kako su se deca ponašala prema meni

Jovana: Zarija kreće u treći razred. I kreće joj težak period. Kaže da je imala period depresije.

Zarija: Onako, jako teške depresije. Sad, za moje godine to je bilo, to ljudi ne shvataju to toliko ozbiljno, šta ja u trećem razredu, šta ja znam.

Sad kad gledam iz ove perspektive, u koje se, mesto gde se trenutno nalazim, to tad kako je bilo, ja ne znam kako sam ja to preživela zato što je to bilo užasno. Ja sam bila u raspadu. Ja sam imala noćne more neprestano. Ja sam zbog tih noćnih mora i mesečarenja išla u bolnicu da snimam mozak zato što su oni mislili da ja možda imam neko nervno oštećenje ili nešto slično, zato što sam se budila uveče, mesečarila i povraćala i plakala i vrištala, nisam mogla da dišem kroz koliki stres sam ja prolazila u tom periodu, da je to sve prelazilo to tokom mog sna.

Moja, znači, otprilike podsvest mi se budila. Ja se svega toga nisam sećala i ljudi su mi govorili šta se dešavalo. Jedini put da sam se setila da sam ja mesečarila da kažemo na pola je bilo prvi poslednji ili pretposlednji put da se to desilo i to je bilo tako, da kažem, strašno zato što podsećalo me je na napade panike koje sam imala.

kratka pauza – efekat zatvaranje vrata

Zarija: Najgori napad panike koji sam ikad imala je bilo negde u periodu od šestog, sedmog razreda, kad sam išla u psihijatriju, kada je moje psihičko stanje bilo, da kažemo, u raspadu. Ja sam bila, zato što živim u trospratnoj kući, na skroz gornjem spratu. Ceo sprat je morao da bude prazan, da bude tišina, zato što svaki zvuk, svaka sitnica, ja sam bila pod takvom tenzijom, bila sam, koji bi izraz iskoristila za to…Bila sam kao alergična na svaki zvuk, da kažemo, nisam mogla da dišem normalno, bila sam pod tenzijom, moji roditelji su ušli u sobu gde sam ja bila i probali su, kao, da me smire ja nisam mogla.

Ja sam u petom razredu krenula moju majku da molim da me vodi kod nekog, da kažemo, stručnog lekara, to jest, bilo koga ko bi mogao da mi pomogne stručno. Ne mora ni da bude psiholog ili psihijatar. Bilo ko. Da može bilo kako da mi pomogne, bilo šta, nakon, svaki dan sam je molila da mi nađe nekog. I ona je uvek govorila, kao, „Ne Zarija, kao, ti si dete. To će proći. To je samo faza“. Ja sam je molila i molila i ja sam, znači, od trećeg razreda do osmog razreda, ja sam, to jest, ‘ajde reći ćemo i sad ovde negde malo pre nego što sam krenula u srednju školu, ja sam stalno guglala i čitala knjige i gledala videa da bi saznala šta je to što nije u redu sa mnom, zato što želim da rešim svoj problem, zato što nisam znala kako da se kontrolišem. Jer sam mrzela da vidim da nisam pod kontrolom. Zato što ne mogu svoje emocije da kontrolišem a moje emocije su prelazile psihosomatski na mene znači, otprilike, svaka moja emocija je imala neku fizičku reakciju.

Ovo je podkast “Umologija” Fabrike kreativnosti. Podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.  

U ovoj epizodi podkasta o smo pričali o problemima u prilagođavanju i težim mentalnim problemima kod tinejdžera koji zahtevaju veću pažnju ili hospitalizaiju.

Ova epizoda vam je značila? Čuli ste nešto korisno? Podelite je sa drugima. Podržite naš rad tako što ćete poslati link ka epizodi onome kome je potrebna ili podelite na socijalnim mrežama. A tamo čekamo i vaše utiske, pišite nam komentar ili u inbox

Novinarka: Jovana Grabež

Dizajn zvuka: Jovan Živković

Urednica: Aleksandra Bučko

Produkcija : Fabrika kreativnosti

Ovaj podkast i rad Fabrike kreativnosti podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj”.