Cico, narod je birao mene, a ne ja njega, narodu je preodlično, a meni kako je to ja samo znam.

Na trenutak mi je bilo žao što se naš vlasnik i pismodavac nije opredelio za glagoljicu, koja je živopisnija od ćirilice, a na njoj su pisali i čitali naši baš staari, stariji od ovih koji su dobili i savladali ćirilicu.

Šef države moli Krizni štab da donese što blaže mere, a Krizni štab samo što nije dobio Nobelovu nagradu za blagost i za davno neviđenu ropsku poslušnost, kud ćeš blaže od ničega, što je na snazi već nekoliko meseci?!

Toliko je novih privrženika slobode kretanja da se ja potonje takoreći preko novina odričem, i neću priznati dugove u koje će ona zacelo zapasti.

Medalje su naše pravo lice, i naša prava mera, medalje su preslikani mi, srpska vlastela, i grehota je što se ta stalna istina može ispoljiti i isprsiti samo na velikim svetskim sportskim svetkovinama.

Tolike peticije, lepše sročene, sa plemenitijom svrhom, propadale su, nisu ostvarile cilj, zašto se i ova koju nevičnom rukom potpisuju vazali ne bi izjalovila, jednog lepog dana koji već čeka ćutke u kalendaru?  

Trebalo bi da na aerodromima i na graničnim prelazima budu okačeni što veći bilbordi: “Ostavite svaku nadu vi koji odlazite: gde god da se odselite i dalje ćete biti podanici istog vladara“.

Možda će Vučić diplomirati baš kad Obradović bude odlazio iz “Partizana”, pa će doći na gotovo?

Jao, jao, jao, šta sam dočekao! Da ja branim predsednika Republike, na koga se i staro i mlado baca kamenjem i ostacima šuta, jer se u Srbiji stalno nešto zida, prepravlja i ruši: predsednik je tobože ogolio svoje navijačko lice i grupi građana obratio se rečju „devojčice“! Narušio je rodnu ravnopravnost, o maloletnom potomstvu ženskog…

Nema jake države bez jake crkve, rekao bi Likurg da je u njegovom kraljevstvu postojala SPC (Spartanska pravoslavna crkva): možda je naš vladar hteo isto to da kaže, ali ga je ponela njegova stalno napredujuća rečitost.