fbpx

Razgovarali smo sa Predragom Milovanovićem, tužiocem kome je nekadašnji predsednik opštine Grocka rekao da „mu se može desiti da uopšte više ne radi kao tužilac“. Milovanović je za Pritisak govorio o pretnjama smenom, položaju javnog tužilaštva u Srbiji, slobodi govora javnih tužilaca i šansama za izgradnju komunikacije i poverenja građana i tužilaštva.

„Možda je ovaj moj mali lični primer nešto što treba da posluži drugima da javno govore o problemima, ali i dobrim stvarima u tužilaštvu. Dakle, ta gromoglasna tišina, to jeste utisak javnosti i ja to ne mogu da opovrgnem. Mogu samo da zamolim za neku vrstu razumevanja i da tražim podršku građana da se mi strukturno reformišemo i budemo pristupačniji građanima. Za tužilaštvo i sud je važno da budu avangarda društva“, rekao je zamenik javnog tužioca Predrag Milovanović u prvoj epizodi Pritisak podkasta pod nazivom „Jedan taster za kontrolu“.

Ceo transkript podkasta nalazi se u nastavku.

Dobar dan. Centar za pravosudna istraživanja je strukovno udruženje koje okuplja pravnike različitih profesija. CEPRIS se zalaže za uspostavljanje podele vlasti. Ova podela podrazumeva nezavisnost i samostalnost sudova i tužilaštava, odnosno nemešanje zakonodavne i izvršne vlasti u njihov rad. Do sada smo, kao i druga strukovna udruženja, nebrojeno puta javno reagovali na komentare istražnih i sudskih postupaka izvršne vlasti, reagovali smo i na pretnje i uvrede koje su bile upućene sudijama i tužiocima. Ovo smo uglavnom činili obraćajući se građanima pojedinačnim istupima u medijima i saopštenjima za javnost. Međutim, smatramo da to više nije dovoljan način da građane upozorimo pod kakvim pritiskom se nalaze sudije i tužioci koji, u današnjim okolnostima, pokušavaju profesionalno da rade svoj posao. Smatramo da je potrebno da učinimo nešto više – da damo prostor i glas pojedincima koji se suočavaju sa pretnjama i pritiscima. Zbog toga danas razgovaramo sa Predragom Milovanovićem, zamenikom javnog tužioca u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Predrag je član Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, takođe strukovnog udruženja. Od skoro je javnosti poznat kao tužilac kome je okrivljeni u predmetu koji tužilački vodi rekao da mu je “montirao postupak da bi napredovao u službi”, da je “zloupotrebio službeni položaj” i da će se on, odnosno okrivljeni, pozabaviti radom javnog tužilaštva sudskim putem. Takođe, Predragu je rečeno da mu se može desiti “da uskoro uopšte više ne radi kao tužilac”.

Sofija Mandić: Predraže, dobro došli i hvala što ste se odazvali našem pozivu da govorite o Vašem slučaju i položaju tužilaštva u Srbiji.

Predrag Milovanović: Bolje vas našli, hvala na pozivu. Čast mi je i privilegija što sam ovde sa Vama i što mogu da podelim deo mog malog skromnog iskustva, kao nosioca javnotužilačke funkcije – do skoro u probnom mandatu.

Sofija Mandić: Da pojasnimo, Vi ste 2016. godine izabrani na prvi trogodišnji (probni) mandat. Možda da objasnimo građanima, kako to funkcioniše.

Predrag Milovanović: Važeći Ustav Republike Srbije je predvideo nešto što mi kolokvijalno zovemo probni mandat. Ustvari, kada se birate prvi put na funkciju zamenika javnog tužioca, birate se na trogodišnji mandat. Ja sam izabran krajem 2016. godine, od strane Narodne skupštine, na funkciju zamenika javnog tužioca. Slučaj, zbog koga ste me jednim delom pozvali da budem Vaš gost i koji me je doveo u žižu javnosti, jeste slučaj koji sam preuzeo u probnom mandatu.

Hteo bih da Vam kažem da to nije prvi medijski slučaj kojim sam se bavio, bio je još jedan, koji je bio predmet interesovanja javnosti, radilo se o osuđenom Jovanu Vukotiću, koga su mediji označili kao vođu ili šefa škaljarskog klana. U tom slučaju se pokazalo da Republika Srbija i naša država ima kapacitete da iznese borbu protiv kriminaliteta. Ja ću podsetiti Vas i Vaše slušaoce da je on osuđen na efektivnu kaznu zatvora u trajanju od 15 meseci, zbog krivičnog dela koje je učinio u drugim evropskim zemljama, zbog krivičnog dela falsifikovanje isprave i tu se pokazala određena snaga, ne mene koji sam bio samo emanat u tom trenutku i predstavnik javne optužbe, nego i države, da može da se izbori, čak i sa jednom vrstom međunarodnog kriminaliteta. Konkretan slučaj se završavao, pojavili su se obrisi i desilo se ono što se dogodilo i što je takođe privuklo pažnju naše javnosti – to nažalost atak na život i imovinu gospodina Milana Jovanovića. Ja sam se uključio na jednom od svojih dežurstava, kao zamenik javnog tužioca, u rasvetljavanje tog slučaja. Javno tužilaštvo je uspelo, u saradnji sa policijom, da izađe sa tim konspirativnim nizom. Ne bih mogao da iznosim sve konkretne detalje, ali mogao bih da pojednostavim da tužilaštvo zastupa jedan koncept, pravnu konstrukciju, za koju sam uspeo da pribavim dokaze kao neko ko postupa u tom predmetu. To je da je lice A, konkretno optuženi Dragoljub Simonović, podstreklo lice B, koje je podstreklo lice C, a lice C je podstreklo lice D kao izvršioca, koje je na kraju u tom svom poduhvatu imalo i pomagača lice D. Radi se dakle o jednom, kao što vidimo, lancu koji je uzročno-posledično vezan sa onim što se dogodilo, a to je da dođe do zapaljenja automobila, kao vida opomene, zbog onoga čime se bavio i još uvek bavi, Milan Jovanović. Taj plamen se posle raširio i zahvatio dobar deo njegove kuće.

Sofija Mandić: Vi ste u međuvremenu izabrani na stalni mandat?

Predrag Milovanović: Tako je.

Sofija Mandić: Dakle, neposredni povod našeg razgovora jeste činjenica da Vam je okrivljeni u predmetu koji vodite zapretio smenom, odnosno razrešenjem. Pre nego što pređemo na taj konkretan slučaj pretnje, recite nam kako na Vas lično, ali i na tužioce uopšte, utiču komentari o predmetima koji dolaze od izvršne vlasti? Obično te komentare slušamo i gledamo u medijima. U ovom slučaju je čak predsednik Srbije sazvao posebnu konferenciju za štampu, na kojoj je govorio o tome da li je okrivljeni priznao krivicu ili nije, iznosio je dokaze iz postupka. Kako gledate na to, kako to utiče lično na vas i kakve posledice proizvodi po sam postupak?

Predrag Milovanović: Ja sam bio pokraj malog ekrana kada je predsednik Republike kao državni organ pred kamerama saopštio javnosti činjenicu da su policija i tužilaštvo uspeli da rasvetle krivičnopravni događaj koji je u tom trenutku, tih meseci, potresao našu javnost, koja je znatiželjno pratila šta se dešava u tom trenutku. Moram da priznam da je u svim društvima i civilizacijama, to negde i normalno i da imate predstavnike javne vlasti koji pokušavaju da se izbore za određeni javni prostor. I ja prema tome gajim razumevanje, s tim što možda bi to trebalo raditi malo umešnije i poštovati pre svega one uzuse koji su normirani zakonodavstvom. Ono čemu su nas učili naši profesori jeste prezumpcija nevinosti. Mislim da se u tom trenutku šalje jedna poruka koja je možda neprimerena pre svega prema onima koji su u tom trenutku deo nekog postupka. Članom 3. Zakonika o krivičnom postupku je jasno definisano da se svako smatra nevinim, sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Stavom 2. istog tog člana kaže se da su državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja, javne ličnosti, dužni da se upravo ovoga pridržavaju. Da poštuju prezumpciju nevinosti svakog građanina i da svojim javnim izjavama o postupku ne povređuju prava okrivljenog.

Sofija Mandić:   Hoćete da kažete da je gospodin Vučić svojim izjavama možda najviše naštetio okrivljenom?

Predrag Milovanović: Bilo koji predstavnik javne vlasti, državnog organa, treba da poštuje norme zakona. Mogu da Vam kažem kako je to lično uticalo na mene. Ali ja sam dužan, kao neko ko je državni organ, ko je na poziciji kojoj jeste, da poštuje pre svega nečiju pretpostavku nevinosti. Članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima je predviđeno pravo na pravično suđenje. Dakle, ja sam dužan da objektivno i nepristrasno postupam, ja moram da se ogradim od svake izjave.

Sofija Mandić: Kažete da možete da opišete kako je to uticalo na vas. Kako je uticalo?

Predrag Milovanović:  Reći ću vam, kako da ne. Ja sam dobio još jedan momenat u tom postupanju, taj predmet je još jedan stepen više dignut u žižu javnosti. Normalno je da osetite još jedan vid profesionalnog pritiska. Osetio sam da je trenutak da se malo podsetim i onoga što je predviđeno u etici javnih tužilaca. Ja sam neko ko je samostalni državni organ u vršenju svoje funkcije i moram da budem samostalan u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast, sredstva javnog informisanja, udruženja građana. Predmet je još jedna lestvica ispred vas koja je podignuta i prosto prema tome se nosite krajnje profesionalno. Razumem potrebu da se izađe u javnost sa nečim. Ali kad pogledate norme koje bi sve nas trebale da ograniče, treba poprilično da povedemo pažnju i računa, kada već koristimo prostor za javni govor, da se obraćamo u skladu sa imperativnim odredbama koje postoje u društvu.

Sofija Mandić: Kako gledate na konkretnu pretnju koja Vam je upućena, praktično tokom suđenje? Dakle, pretnja da Vi možda u budućnosti nećete biti tužilac.

Predrag Milovanović: Moram da objasnim građanima da to nije pretnja u krivičnopravnom smislu. Dakle, to jeste nešto što ima prizvuk pretnje. Gospodin Simonović ima pravo da neometano izlaže svoju odbranu i da iznosi određene stavove. Činjenica je da je time što je rekao da sam ja zloupotrebio službeni položaj, da će se on pozabaviti i sudskim putem radom javnog tužilaštva, a potom da ja želim da napredujem u karijeri i da sam montirao proces i na kraju da više neću biti tužilac kad se završi postupak, da je to je već nešto što je domen gde on izlazi iz funkcije davanja svoje odbrane. Na taj način šalje još jednu poruku, upravo zato što je bio nosilac javne funkcije, obavljajući poziciju predsednika Opštine Grocka, zato je to dobilo jednu težinu, jedan prizvuk i ja sam tada i reagovao. Zatražio sam od suda da takvo ponašanje vrati u okvire sudnice gde je to svakako neprimereno obraćanje. To je atak na javnotužilačku organizaciju. Ja lično, znam da se nosim sa pritiskom.

Sofija Mandić: Pomenuli smo politički i lokalni uticaj okrivljenog Dragoljuba Simonovića. Da li mislite da to upozorenje da više nećete biti tužilac može biti realizovano, da li razmišljate o tome?

Predrag Milovanović: Dakle, kada čitajući transkript sa suđenja vidimo jedno obraćanje bivšeg predsednika opštine koji u svoju odbranu govori o njegovoj popularnosti u lokalnoj zajednici, govori o tome da on ima podršku naroda, da bi onda potom prešao na sve ove stvari – ja to tumačim kao neprimereni politički govor i obraćanje. To je neprimereni uticaj na rad javnotužilačke organizacije i na mene konkretno koji u ovom konkretnom slučaju zastupam javnu optužbu.

Normalno da vam nije prijatno, da to čujete od nekoga ko uživa poverenje naroda, građana. Nemojmo smetnuti s uma, Narodna skupština je mene birala za zastupnika javne optužbe. Ja sam tu da štitim javni interes i sad imamo nekoga ko je isto tako obavljao jednu funkciju, na način koju je obavljao. Međutim, ja se ovde ne bavim njegovim političkim radom, ja se isključivo bavim predmetom optužbe i krivičnopravnim događajem. Tvrdim i zastupam optužbu u kojoj smatram da je ovih pet lica protivpravno delalo u datom slučaju i time je bila ugrožena imovina i životi njihovih najbližih sugrađana.

Sofija Mandić: Da li se osećate bezbedno? Posebno imajući u vidu krivično delo za koje je okrivljen gospodin Simonović.

Predrag Milovanović:  Nemam razloga da imam bojazan jer čestito, savesno, pošteno, u skladu sa normama koje propisuje krivičnomaterijalno i procesno zakonodavstvo, radim svoj posao.

Kao čovek uvek osećate malu jednu strepnju, slutnju koja je racionalna, racionalno je osetiti u nekom trenutku da možda neko može nešto da uradi spram vas ili vaše porodice, ali ne možete se time nahoditi

Sofija Mandić: Vi se sa time nosite?

Predrag Milovanović: To mogu da kažem za sebe. Ne znam kako drugi ljudi, koji imaju isto tako, siguran sam, ozbiljnih predmeta. Svako ima neki način na koji nosi to breme.  Kada radite javni posao, vi ne možete od toga da pobegnete. Ali ja vas opet vraćam na ono – ako radite to objektivno, ništa lično, nepristrasni ste, objektivni ste, trudute se da se bavite samo onim što je predmet dokazivanja – ne vidim razlog da se neko revanšistički ponaša prema meni koji zastupam optužbu.

Sofija Mandić: To nas ujedno vodi drugoj temi. Vi kažete ja govorim u svoje ime i ne mogu da govorim u ime svih tužilaca ili zamenika. Možda je dobra prilika da nešto kažemo i o sistemskom položaju tužilaštva u Srbiji. Ono je izuzetno vezano za izvršnu i zakonodavnu vlast, pre svega kroz sistem predlaganja i izbora javnih tužilaca. Model koji se zapravo koristi pri izboru Republičkog javnog tužioca i drugih javnih tužilaca je da Vlada Srbije Narodnoj skupštini predlaže kandidate za funkcije. Zatim Narodna skupština te kandidate bira na određeni mandat.

Vi zamenici javnih tužilaca ste nešto srećniji jer vas na probni mandat predlaže Državno veće tužilaca, dakle stručno telo, a zatim bira Narodna skupština. Ipak, vidimo da u čitavom sistemu politička tela zaista imaju važnu ulogu i u predlaganju i u izboru. Takođe, tužilaštvo je u istrazi u priličnoj meri upućeno na policiju, a policija je deo izvršne vlasti. Kažite nam kako vidite ovakav sistemski položaj tužilaštva u pravosudnom sistemu danas? Kako se Vi u njemu snalazite, imajući u vidu ove njegove mane?

Predrag Milovanović: Pa evo Vi ste već kroz nekoliko Vaših opservacija i konstatacija kroz pitanja primetili krutost koja postoji u javnotužilačkoj organizaciji. Pre svega u njenom strukturiranju. Položaj javnog tužilaštva je definisan kroz Ustav Republike Srbije i još bliže kroz Zakon o javnom tužilaštvu. Ja bih mogao plastično to da objasnim kao jednu piramidu, gde imamo osnovna javna tužilaštva, viša javna tužilaštva, apelaciona i na kraju imamo Republičkog javnog tužioca.

Vi ste sami spomenuli kako se bira Republički javni tužilac, dakle da tu postoji jedan određeni mehanizam – Vlada, pa na kraju Narodna skupština. Ja bih još malo približio ovu temu Vašim slušaocima, gde imamo zamenike javnog tužioca, koji odgovaraju javnom tužiocu, a javni tužilac im može izdavati uputstva u njihovom radu. To je nešto što se zove obavezno uputstvo i bliže je definisano Zakonom o javnom tužilaštvu. Zamenik ima pravo prigovora na uputstvo i o tome odlučuje neposredno viši javni tužilac. Pogledajte samo kako to ide, vi kao zamenik zamenjujete javnog tužioca u obavljanju njegove javnotužilačke funkcije. Šta to znači? Znači da derivirate ovlašćenja od javnog tužioca. Javni tužilac derivira svoja ovlašćenja od Republičkog javnog tužioca, a za svoj rad odgovara Republičkom javnom tužiocu i neposredno višem javnom tužiocu.

Sofija Mandić: Dok Republički javni tužilac odgovara Narodnoj skupštini.

Predrag Milovanović: Upravo tako, dolazite do jedne hijerarhijske strukture u kojoj imate vojno ustrojstvo. Sa druge strane imate vrlo moderan Zakonik o krivičnom postupku u kome imamo dokazni dvoboj – imate tužioca koji vodi istragu i rukovodi predistražnim postupkom. Dakle, vi ste organ postupka koji mora biti nezavistan, koji mora imati otklon prema izvršnoj vlasti, negde i prema policiji u čijoj saradnji pribavlja dokaze. Tu se vidi manjkavost sistema – kada imate neki predmet koji dobija političku dimenziju, gde se javljaju neki nosioci javne vlasti, tada prosto sistem ume da, laički rečeno, “zabaguje”. Tu je onda opet i policija koja je vrlo centralizovan organ, gde imamo odgovornost do ministra unutrašnjih poslova, koji je isto na vrhu te piramide.

Ljudi koji su mnogo stručniji od mene da pričaju o ovim temama se kolokvijalno izražavaju tako što kažu da jednim klikom tastera možete maltene ceo sistem držati pod kontrolom. Zbog toga je tužilaštvo potrebno strukturno reformisati, nije potrebna ta vertikala. Potrebna je horizontalna odgovornost. Tužilaštvo treba da bude upravo javni servis građana. Mi od 1945. godine, kada je ustrojen ovakav jedan sistem imamo, opet moram da upotrebim floskulu Gorana Ilića, jedno sovjetsko tužilaštvo, a američki postupak. Mi smo poprilično recipirali i anglosaksonsko pravo ovakvim načinom postupanja, zadržavajući neke naše primese iz evrokontinentalnog prava.  I sad kad vidite – to je jedan sudar svetova i pravnih instituta i u tome se treba pronaći i trajati. Ranije ljudi nisu čak ni pravili razliku između tužioca i sudije, sada imate toliku medijsku eksponiranost tužilaštva.  Sad su tužioci odjedared vrlo popularni. Zašto? Zato što je potreba društva da imaju instituciju koja će zaštiti njihova društvena dobra.

Sofija Mandić: I zato što je uloga tužilaca promenjena.

Predrag Milovanović: Upravo to, ja sam čuo jednu sintagmu, da je tužilaštvo čistač društva. Po našem zakonu i Ustavu, mi imamo monopol krivičnog gonjenja. Samim time, vi ste ti koji izvodite određene osobe pred sud i samim time ste vi ti koji suzbijate kriminalitet. Kod vas je mač, u vašim rukama. Naravno, da ga koristite u skladu sa zakonom i regulama ove zemlje. Vi ste ti koji pred sudom nastupate i zbog toga je uloga tužioca toliko dobila na značaju i to se stvarno vidi u medijskim osetljivim predmetima, gde je potpuno razumljivo da građani od javnog tužilaštva traže reakciju.

Mi nismo u plemenskoj zajednici, nije dozvoljeno nikome da uzme toljagu i da uradi nešto. Mi smo zato i napravili društvo, iskočili smo iz plemenske zajednice, ušli smo u civilizovano društvo, gde postoje određene norme, spram kojih se svi nahodimo. I tu su institucije. One su te membrane, koje ne dozvoljavaju neprimerene uticaje u društvu i pokušavaju da ih eliminišu. Tu ima različitih društvenih pojava, nije tužilaštvo neko ko se ultimativno bavi samo suzbijanjem kriminaliteta. Mi možemo čak i da pokrećemo prekršajne postupke, možemo da imamo zahteve za zaštitu zakonitosti, imamo veliki i širok opus segmenata gde se Republičko tužilaštvo bavi, recimo, zaštitom ljudskih sloboda i prava građana.

Sofija Mandić: Pa čak i recimo predlaganjem zabrane nekih organizacija.

Predrag Milovanović: Upravo tako, to je jako bitno za svako društvo. Vi prosto eliminišete neke pojave pred sudom, ali da se razumemo, u jednom zakonito sprovedenom postupku.

Sofija Mandić: Iz ovog Vašeg odgovora mogu da zaključim da je ta “vojna struktura” nešto što vi u ovom trenutku vidite kao veliki problem tužilaštva. Međutim, mi dok smo pripremali ovaj razgovor, dotakli smo se odnosa tužilaštva i policije.  Vi kada postupate, nad Vama istovremeno stoji mač vojne strukture u organizaciji kojoj radite, a sa druge strane u istrazi ste upućeni na policiju koja je takođe prilično vojno strukturisana i to sve više kako vreme prolazi. Recimo, poslednjim Zakonom o policiji je uloga ministra unapređena u operativnom smislu.

Rekli ste mi da ste Vi neke radnje u ovom konkretnom slučaju i sami izvodili. Često čujemo od tužilaca – mi u jednom trenutku u istrazi stajemo ili imamo problem da nastavimo zbog toga što nemamo adekvatan odgovor policije. Da li je to izgovor ili postoji izlaz tužioca ili tužilaštva iz te situacije u kojoj policija ne želi da reaguje na vaš nalog.

Predrag Milovanović: Ja moram da pojasnim da je najaktivnija uloga u saradnji javnog tužioca i policije u predistrazi. Ultimativno pravo da vodi istragu ima tužilac, koji je isključivo je odgovoran za pribavljanje dokaza u toj fazi postupka, koji je vrlo jasno propisan Zakonikom o krivičnom postupku. Zakonik dozvoljava da jednu vrstu sui generis istrage vodi i odbrana.  Opet moram da podsetim da je tužilac samostalan i nezavistan organ, nezavistan u ovim okvirima, dužan da vodi računa i da pribavlja činjenice kako na teret okrivljenog, ali i one koje mu idu u korist. Od početka je odnos u ovom konkretnom predmetu sa policijom bio zaista onako kako treba da izgleda. Ono što je bilo na meni jeste da pravno navodim pripadnike policije koji su bili pre svega moje oči, ruke, noge i uši na terenu, da sve ono što smo neformalno utvrđivali kroz predistragu, da formalizujemo u postupku koji je vođen.

Tako sam i ja, svestan težine onoga u šta sam uplovio, zasukao rukave i od starta nikakve dokazne radnje u smislu saslušanja okrivljenih lica nisam poveravao policiji, iako sam to mogao da uradim po Zakoniku o krivičnom postupku. Jer sam znao da svaka moja radnja, koja je konstatovana u zapisniku, nosi veću težinu. Ne unižavam zapisnik koji sačinjava policija, ali sam znao da u fazi glavnog pretresa to može biti predmet mnogo većeg sporenja nego što je to sad moj zapisnik, koji se osporava od strane odbrane. Negde sam anticipirao ono što se dogodilo i mnogo je teže sada, po mom mišljenju, odbrani da ospori zapisnik koji sam ja sačinjavao jer sam nosio i autoritet državnog organa koji zastupam.

Ali opet, da nije bilo policije, pitanje je da li bih ja kao neko ko ipak je prevashodno osuđen da sedi u kancelariji i da sve te stvari sumira i supsumira podvodeći činjenice pod pravne norme, da se rastrčim po terenu i da mnogo nekih stvari pribavim. Dakle, ne možete raditi bez policije. Policija je operativni deo. Ali šta je problem?  Problem je što vi nemate i formalno pravnu kontrolu nad radom policije. Dakle, vi niste ti koji postavljate inspektore koji će raditi sa vama, oni su za svoj rad ipak odgovorni nekom drugom licu. Mi se kolokvijalno izražavamo – mi smo dve firme, potpuno drugačije. S tim što postoji veza određena kroz Zakonik o krivičnom postupku, gde smo mi njima nadređeni i rukovodimo.

Sofija Mandić: Vi zapravo možete samo da preporučite disciplinsku odgovornost pripadnika policije.

Predrag Milovanović: Možemo samo da pokrenemo postupak. Izvinjavam se, ne čak da pokrenemo, nego da zahtevamo pokretanje disciplinskog postupka protiv nekoga. Pogledajte koliko je to skučeno. Doduše imate ozbiljnije mehanizme koji se retko upotrebljavaju a to je da se obratite načelniku, ministru, nadležnom odboru skupštine, itd. ali to su raritetni slučajevi. Postoje neki slučajevi u javnosti gde je javnost videla da je došlo do paralisanja odnosa tužilaštva i policije. Mislim da imamo poznat slučaj Savamale o kome se poprilično govorilo i diskutovalo, gde je tužilaštvo imalo odnos inicijative prema policiji, pa smo videli da sa druge strane nije postojao adekvatan odgovor i zbog toga je u javnosti stvoren odijum.

Sofija Mandić: Mislim da je važna poruka da, čak i kada postoji problem u saradnji sa policijom, iako ga Vi u ovom konkretnom slučaju niste imali, da tužilac treba da preuzme na sebe odgovornost da učestvuje u procesnim radnjama, da to ne izbegava i ne prepušta nekom drugom, iako za to ima mogućnosti.

Predrag Milovanović: Tako je, to je ono što mi zovemo proaktivnošću. U nekim slučajevima stvarno mnogo zavisi od inicijative pojedinaca. Verujte mi, ovde je to međusobno poverenje postojalo i mi smo došli do rezultata, rasvetlili smo to. Došli smo do nekog rezultata koji se sada sastoji u optužbi, što opet nije mali rezultat. Na meni je da procesuiram to, dokaze koje sam pribavio u saradnji sa policijom.

Sofija Mandić: Delimično ste rekli kakvo tužilaštvo priželjkujete. Dakle, ne ovo strogo hijerarhijski vertikalno strukturisano. U tom smislu, kakvi su se tužilački modeli pojavljivali tokom poslednje dve-tri godine u različitim nacrtima amandmana za promenu Ustava? Kako gledate na to? Da li oni idu u susret ovome što Vi priželjkujete ili su približniji nekim modelima koje smo već imali ili koje imamo sada.

Predrag Milovanović: Moram priznati da sam samo u početku pratio tu javnu raspravu. Imali smo niz nekih okruglih stolova gde uopšte čak i nije bilo dijaloga, odnosno adekvatne razmene mišljenja između predlagača i strukovnih udruženja. I tu je u biti došlo do razmimoilaženja. Koliko je meni poznato, strukovna udruženja, čije ideje ja podržavam zaista, zastupaju ono što bih ja voleo. Voleo bih da tužilaštvo bude pre svega nezavisno, ne kao sud, ali da bude transparentno i da bude odgovorno. I mislim da je to model tužilaštva koji su priželjkivala i strukovna udruženja tužilaca Srbije, koja su se zalagala za jedan takav model. Znam da je problematično bilo to što bi tužilačkom ali i sudijskom telu većinu predstavljala određena struktura znamenitih ili uglednih pravnika…

Sofija Mandić: Istaknutih pravnika.

Predrag Milovanović: Izvinjavam se, istaknutih pravnika. To je poprilično široka kategorija ljudi, a opet bi bila manjina onih ljudi koji su izabrani od strane nosilaca javnih tužilaca i zastupaju ih u tim telima. Po meni je kompromis imati neku ravnotežu, a ravnoteža društva postoji kada poštujete ono što struka misli i nešto dobronamerno predlaže. Mislim da se strukovna udruženja zalažu za neki opšti interes – on je u interesu građana, a ne same branše ili neke grupacije koja to radi samo da bi njoj bilo bolje.

Sofija Mandić: Da pojasnimo zbog naših slušalaca – Vas je na funkciju na kojoj ste sada predložilo Državno veće tužilaca, u kome većinu imaju Vaše kolege. To je vrlo praktičan i plastičan primer zbog čega je važno da u tom telu većinu imaju tužioci i zamenici javnih tužilaca. Dakle, onda oni mogu većinom svojih glasova da predlože za izbor svoje najbolje kolege. Ko god taj izbor vršio, makar to bila i Narodna skupština

Predrag Milovanović: Moram da primetim jednu stvar. U tim telima možete da imate i apsolutnu većinu, ali morate da imate integritet, morate da imate ljude koji stvarno u tim telima drže do svog ja i svog glasa. Mi smo imali većinu u Državnom veću tužilaca i 2010. godine ili 2009, kada je bila ona neuspela reforma pravosuđa. Desilo se nešto što je bilo suprotno pridanome. Dakle, i ovo ustavno rešenje nije loše kada pogledate, ali ako u telima nemate ljude koji zaista imaju svoju objektivnost, integritet da brane svoje stavove, onda vam nikakvo telo i ne treba. Imali smo situaciju gde je dominantna figura u tim telima bio predstavnik izvršne vlasti. Što je opet pokolebalo neke od kolega koji su se prosto se rukovodili inertno i podvodili se pod to. Onda smo imali jedan reizbor koji je neslavno završen 2013. godine.

Sofija Mandić:  Sada smo “slavili” i deceniju od ovog događaja.

Predrag Milovanović: Jeste i ja sam tada bio mladi pripravnik, volonter, koji je počeo tek da radi. Video sam kako izgledaju lica ljudi koji nisu bili reizabrani u tom trenutku.  To će za mene biti upečatljiva slika, za jednog mladog pravnika koji je u tom trenutku video kako izgleda nepravda na licima onih koji se bore za pravdu.

Sofija Mandić: Htela sam da Vas pitam nešto i o onome što i naš današnji razgovor čini malo neobičnim, a to je o obraćanju tužilaca i zamenika javnih tužilaca javnosti. Vrlo retko vidimo da se to dešava, pa se čak i Republička javna tužiteljka, koja se nalazi na vrhu te piramide, vrlo retko obraća javnosti. Neki su izračunali da do današnjeg dana ona to nije učinila šest godina. Šta mislite da je uzrok ove gromoglasne tišine tužilaca? Komentarisali smo i to da je sada u modi pričati o tužilaštvu, da građani od tužilaštva očekuju nekakvu reakciju. Sa druge strane vrlo često imamo samo tišinu.

Predrag Milovanović: Morate me razumeti da ne mogu da govorim u ime drugih lica.  Kada spominjete ćutanje, mogu da govorim o društvenom fenomenu.  Imate ipak jednu konzervativnu strukturu. Tužilaštvo je konzervativan organ. Ono ima vrlo krute principe. Možda je ovaj moj mali lični primer nešto što treba da posluži drugima da javno govore o problemima, ali i dobrim stvarima u tužilaštvu. Dakle, ta gromoglasna tišina, to jeste utisak javnosti i ja to ne mogu da ovde pred Vama opovrgnem. Mogu samo da zamolim za neku vrstu razumevanja i da tražim podršku građana da se mi strukturno reformišemo i  budemo pristupačniji građanima.

Sofija Mandić: Šta je Vas lično opredelilo da se danas ovde nađete? Kada smo Vam uputili poziv, sigurno ste razmišljali da li taj poziv treba prihvatiti ili ne, imajući u vidu upravo ovu konzervativnu strukturu.

Predrag Milovanović: To ima veze sa mojim vaspitanjem, odgajanjem, mojim kulturološkim pristupom i mojom željom da, ne samo kao zamenik javnog tužioca, član Udruženja tužilaca Srbije, nego i kao pojedinac i  građanin, da govorim o nekim stvarima i problemima.  To je nešto što ja baštinim u sebi i ne želim da bežim od bilo kakve javne debate. Nisam uopšte razmišljao kad ste mi uputili poziv. Naprotiv, kada radite stvari koje nose javnu i društvenu poruku, imate i obavezu da govorite o tome što radite i kako nastupate i koju poruku želite da pošaljete. Mislim da to jeste način da ukažete na neku problematiku i da u razgovoru sa bilo kojim sagovornikom iznađete rešenje koje je u najboljem interesu svih nas.

Sofija Mandić: Pomenuli smo pitanje poverenja u pravosuđe, tu mislim i na sudstvo i posebno na tužilaštvo iz kog Vi dolazite. Istraživanja godinama unazad pokazuju da tek oko 35%  građana ima poverenje u sudstvo i tužilaštvo. Dakle, govorimo o tome da gotovo 2/3 građana nema poverenja. Ovo je zabrinjavajuće ako znamo da su ovo institucije koje su glavna adresa za zaštitu naših prava, kao što je to recimo pravo na život, na slobodu, na imovinu, kao i mnoga druga prava koja su nam garantovana Ustavom i zakonima.

Da li mislite da je moguće izgraditi poverenje građana u tužilaštvo i ako da, šta je potrebno učiniti da se to desi? Svakako se to neće desiti preko noći, imajući u vidu ovo ogromno nepoverenje, ali šta bi bili makar neki prvi koraci koji bi mogli da uspostave te narušene veze?

Predrag Milovanović: Ja sam danas ovde zbog toga. Mene boli ta činjenica koju ste sad izneli. Znate, ovaj posao kojim se ja bavim je pokriven ruzmarinom i šašom. Ne možete da pošaljete pravu poruku ako ljudi ne veruju u ono što radite.

Ja sam na jednom seminaru na kome sam prisustvovao, bili su predstavnici holandskih pravosudnih organa, čuo jednu jako lepu stvar. Oni toliko drže do toga da kod građana stvaraju poverenje u nezavisnost institucija, čak postoji posebna informativna emisija u kojoj imate sudiju, advokata, tužioca, nekog predstavnika iz pravosuđa i zaista se polemiše, diskutuje o nekim slučajevima, upravo kako bi se učvrstilo poverenje, da ljudi veruju u svoje institucije. I da kada potraže zaštitu svojih subjektivnih prava, da budu na pravom mestu, da ne moraju da potežu za nekom vezom ili za nekom toljagom.

Mi ovde moramo kulturno da se uzdignemo, moramo da učvrstimo svest o poštovanju naših institucija. Zbog toga mi koji radimo u institucijama treba da ubedimo građane u to.

O tome govore naša dela, nije dovoljno pričati o tome. Morate raditi, morate uzeti konkretan predmet i izaći pred sud sa time.  Ili sudija koji donosi odluku, svojom presudom, svojim obrazloženjem treba da stane iza toga, koliko god da, javnost možda čak u nekom trenutku i nije zadovoljna sa time, ako vi to argumentujete i nosilac ste funkcije, vi stojite iza toga jer imate poverenje nekog ko vas je izabrao na to mesto. Dakle, možda u datom trenutku to ne izgleda kao nešto što je prihvatljivo, ali za deset godina, kada se možda promene neke društvene okolnosti ili razmišljanja o nekom problemu, možda će neko tada aplaudirati tome i shvatiti koliko je to tada bilo avangardno. Za tužilaštvo i sud je važno da budu avangarda društva.

Sofija Mandić: Složili smo se da je potrebno da građani više veruju pravosuđu i da ga bolje razumeju. To je moguće samo ako veruju u principe na kojima pravosuđe treba da počiva, neke od njih smo i pomenuli. Takođe, to je moguće samo ako veruju ljudima koje čine pravosuđe. Vi ste jedan od njih i nadamo se da ćemo ovim i narednim razgovorima doprineti ostvarenju ovog cilja i povećanju poverenja.

Predraže, hvala na odgovorima i hrabrosti da istupite javno.

Predrag Milovanović: Hvala Vama što ste me pozvali, bilo mi je zadovoljstvo.

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *